On trči, oduzima protivniku loptu, dribla, šutira, pada, ustaje i ponovo trči. Brže! Ali vetar je promenio pravac: sad lopta cilja pravo u noge Tolda, italijanskoga golmana. Oh! Bože, uradi nešto! Ne derem se, molim te. Uradi nešto ako si Svemoćan! Ah! Evo Maldinija gde se vraća, prosto leti preko terena. Ispred televizora, skačem s kanabeta i žestoko šutiram. Ijao, sto! Htela sam da potrčim za loptom, da pomognem Maldiniju da je povrati, da ga pratim, omogućim mu da pre đe pola terena in a kraju smesti loptu u protivničku mrežu. Ali moj se šut završio samo prosipanjem ohlađenog čaja po tapisonu. A baš u tom trenutku zamišljam Italijane napete, ukočene poput ljudskih fosila u Pompejima. I dalje ne znam zašto ljudi stežu guzove kad se lopta približi mreži.„Maldini! Da, to! Vrlo dobra odbrana Maldinija koji doda je svom golmanu! Toldo degažira! Ma koji talenat, taj Maldini! Velik igrač! A ipak je ostao veran Milanu AC. Stotinak puta u nacionalnoj selekciji Italije! Fantastično! I njegov otac, Čezare, bio je zbilja velik fudbaler; talentovana porodica, nema šta!“Reporter je verovatno hteo da sroči poemu u Maldinije vu slavu, ali je u brzini izveštavanja uspeo samo da rimuje znakove usklika.