"Majka"

Sećam te se!

Od onog trenutka kad su moje žive a hladne usne poljubile tvoje mrtvo a još vruće čelo, mnogo je štošta duboko zaparalo tablu moga sećanja, ali tvoja slika, tvoje ime nije nigde okrnjeno. Drugim je slovima ono upisano! I kad ludi čas razlupa moju tablu, još će, čini mi se, vatrenim slovima sjati tvoje ime. Šta mari što ni mene neće biti? Ta crv, koji se bude sladio mojim mesom, sećaće se tebe.

Neznana, ostavljena, zabačena, trajala si tiho i mirno svoje burne i teške dane. Je li to moja ljubav samo, koja te diže iznad sviju žena? Ili si ti zbilja bila junak i filosof? mati Srpkinja, mati? Je li istina ono što sam ja video i čuo? Je li mogućno da je to sve istina, i da sam ja to sve video, i da si ti mrtva i ja živ?

Oh, ženo, mučenice, svetiteljko! Da mi je, pusto, ciglo da me možeš videti s koliko pobožnosti klečim pred tvojom slikom! Da mi je bar naterati mozak da mi te stvori preda mnom u halucinaciji! Šta marim što bi me svet zvao ludom — sreća je samo moja stvar!

Evo osećam kako me po vratu zanošljivo galiče tvoja suha ručica—jaoh! Kako si mi je rado svijala oko vrata! Što drkćeš, dušo moja, živote moj, živote smrti moje! Ta ti ne drkćeš kad je glad na te škljocala svojim zubima, pa ne drkćeš kad je tuðin na te i tvoju sitnež porugljivo pružao prst, jer si se sama hranila, ti nisi zadrktala ni prve noći, kad si daleko od mene i od svojih s uzdignutom glavom po svršenom opštem polu, sama u tuðini u pustinji pokrila svoju dečicu, utulila sveću, i gledala u pustu, nepoznatu, neizvesnu noć!

Da! Ti si tada mislila na me. Je li? A sad, kad sam uza te, sad si bar sigurna da smo samo jedno, pa se više ne uzdaš u se!

Kuda me vodiš?

Gle! Kako se zanošljivo spušta suton. Daleko se širi tiha Sava i miluje ostrvo u sredi nje. Sa ade se čuju milijuni glasova. Oni tako čudnovato zanose i drkću kao tvoja suha ručica oko moga vrata. Što me tako začuðeno gledaš? Zar ne znaš ko prosipa one milijune glasova, po kojima, vidim, pliva sad tvoje srce? Ta to su — slavuji!

Dabogme, dušo, da te se seća!... Oh, bože, čuješ li? Kaže ti da se ti i nje sećaš!

Oh, bože, bože! Poslao si joj moje dete — neka ti je hvala! Ona će ga bolje gledati nego ja. Ali mi se ne ljuti što ću te još nešto moliti: pošlji im koga od onih slavuja! Ta imaš li u tvome carstvu još ljudi koji su ti tako zahvalni, a s tolišno zadovoljni?

Je li da ti je lakše, dušo, kad vidiš da te se sećam?

Vidiš li nadgrobni spomenik tvoj? Ja sam to, ja! Gle koliki sam! K'o proso mi se čine piramide! Ko ima još ovoliki spomenik? Koji spomenik ovoliki grob? Avaj! Evo jednog crva! Zar je, oh, užasa! Zar je drznuo? I on da mi bude svetinja! On — pobratim moj!